Gračanica

Gračanica

Manastir Sv. Bogorodice u Južnoj Srbiji, na levoj obali reke Gračanke, desna pritoke Sitnice, južno od Prištine na Кosovu, zadužbina je kralja Milutina, njegove žene Simonide i sina Stefana. Podignuta je 1315- 1321. godine i obdarena bogatim poklonima, kako u imanju tako i u povlasticama. Ona je podignuta na mestu stare crkve u kojoj je bila stolica Lipljanske eparhije. Upravo po manastiru Gračanici, ova eparhija je ponekad nazivana i Gračaničkom.

Vreme 14. i 15. veka bio je period velike duhovne slave manastira. U Gračanici je živelo stotine monaha koji su bili razvili veoma intenzivnu duhovnu i umetničku delatnost. U drugoj četvrtini 16. veka tu je bilo i središte novobrdskog mitropolita koji je u manastir doneo i prvu štampariju. Кasnije, usled velikih turskih zuluma, manastir je napušten i crkva je služila za parohijske potrebe.

Pre 1759. godine Gračanica je bila čisto arnautsko mesto, bez ijednog Srbina. Oni su se mnogo ranije sklonili odatle, a Arnauti su uništili svaki pomen na njih. Turci su bili malobrojniji. Međutim sredinom 18. veka zavladala je epidemija neke bolesti, zbog koje su masovno umirali meštani Arnauti. Zbog te nedaće ostali su se iselili, a u opet napuštenu Gračanicu, selo oko manastira došli su opet Srbi iz okoline. Meštanin “Đak Rista” je bio prvi sveštenik u Gračanici posle više vekova i on je prvu službu u manastirskoj crkvi obavio.[2]

Manastir je decembra 1893. godine posetio Milojko V. Veselinović i zatekao njegovo nezavidno stanje.[3] U porti su tada tri konaka, jedan mutvak (kuhinja) i nekoliko koševa. Ispred velikih zapadnih crkvenih vrata bilo je seosko groblje. Jedini kaluđer bio je starac Agatangel; iznemoćao čovek koji se tu skrasio pre četiri decenije. Službu u manastirskoj impozantnoj crkvi obavljala su tri seoska sveštenika. Unutrašnjost crkve je bila sva živopisana a templo je bilo skorašnje – “prosto, seljačko”. Lik Simonidin bio je neoštećen, blistav. U desnom oltaru nad zazidanim vratima skoro po celom zidu bila je ispisan tekst Milutinove hrisovulje, date manastiru. Pet crkvenih kubeta bila su od davnina pokrivena olovom, ali tada se mogao videti samo pleh. Bilo je to zbog Jašar-paše koji je oko 1820. godine skinuo i uzeo olovo za svoje potrebe. Godine 1874. dobio je manastir sultanov ferman da može crkve pokriti plehom, na čijem je mestu do tada bila ćeramida. Tom prilikom su bili postavljeni i gvozdeni krstovi na kubetima. Tokom 1895. godine novi iguman manastira Gedeon Marić putovao je po srpstvu i skupljao priloge za manastirsku obnovu.

Gračanica 1960. godine.
Odbor za obnovu manastira Gračanice i podizanje mauzoleja i Hrama slave na Кosovu, izvodio je radove oko 1937. – nova kamena ograda i novi manastirski konak itd.[4]

Posle Drugog svetskog rata, manastir su obnovile monahinje i od tada on služi kao ženski manastir. Danas u njemu živi 20-tak sestara koje se bave ikonopisanjem, vezom, poljoprivredom i drugim monaškim poslušanjima.

Nakon rata na Кosovu i Metohiji 1999. godine u manastir Gračanicu je preneto sedište episkopa raško-prizrenskog koji je morao da napusti Prizren. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci sa međunarodnim predstavnicima sa ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Кosovu i Metohiji.
У цркви се налазе фреске које приказују родослов династије Немањића, копија из манастира Дечана, затим лик краљице Симониде, жене краља Милутина и кћери византијског цара Андроника II.

У 16. веку припрата је живописана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. године. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роджества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег.

На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379. и 1383. године. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 cm x 139 cm). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.

izvor wikipedija

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *