Dečani

Dečani

Manastir Visoki Dečani je srpski srednjovekovni pravoslavni manastir — zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Stefana Dušana. Inicijativa za gradnju ovog manastira pripadala je Svetom Savi. Кralj Stefan Dečanski u njegovoj hrisovulji je jasno kazao da je mesto za dizanje hrama Božijeg u Dečanima izabrao Sveti Sava, ali ga je smrt prestigla, a bilo je suđeno kralju Urošu III da podigne manastir na tom mestu.[1] Gradnja je trajala između 1326/1327. i 1334/1335. godine, freske su završene oko 1348. godine. Manastir je posvećen Vaznesenju Gospodnjem — Spasovdanu (freska praznika se prikazuje i u kupoli pod nazivom Hrist Svedržitelj, svevladar — na grč. Pantokrator). Glavni neimar bio je majstor Vito Кotoranin.

Manastirska crkva predstavlja petobrodnu građevinu i pripada raškom stilu. U samom planu Dečana stara iskustva raškog graditeljstva razvijena su i dovedena do sasvim novog izraza, uz primenu najsloženijih rešenja savremene romanogotičke arhitekture srpskog Pomorja.[2]

nadvišen kupolom – postavljenom, kao i kada je rečo raškim crkvama iz XIII stoleća, na uzdignuto ku-bično postolje.

Manastir se nalazi u jednoj udolini pored rečice Dečanska Bistrica jugozapadno od Peći, ispod planinskog masiva Prokletije. Mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog i Svete Jelene Dečanske počivaju u Manastiru. Кada su Turci hteli Dečane da pretvore u džamiju 1692. godine dogodilo se čudo kojim su u tome sprečeni i koje se pripisuje njoj.

Manastir pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.
U osnivačkoj povelji za crkvu Hrista Pantokratora u Dečanima, koju je izdao kralj Stefan Dečanski, Sveti Sava odabrao je i obeležio je da podigne božji hram u mestu „koje se zove Dečani u župi Zatrnavskoj”, ali nije stigao da to uradi.[3] Izgradnja crkve Hrista Pantokratora (Svedržitelja) trajala je između 1326/1327. godine i 1334/1335. pod ktitorstvom srpskog kralja Stefana Uroša Trećeg Dečanskog, a glavni majstor bio je fra Vita iz Кotora, inače franjevac.[a] Radove je nadgledao arhiepiskop Danilo Drugi koji se trudio o „sazdanju i utvrđenju“ crkve skupivši „veliko mnoštvo umetničkih i veštih majstora“. Sam Stefan Dečanski je sazidao ugaoni kamen na ovoj crkvi a još 1330. godine izdao je ktitorsku povelju kojom je bogato obdario svoju zadužbinu. Posle smrti kralja Stefana, njegovo delo nastavio je njegov sin Stefan Dušan i okončao gradnju Dečana 1335. godine. U vreme turskog robovanja ova carska lavra je opstala, ali u vrlo teškim okolnostima.
U vreme obnove Pećke patrijaršije, u drugoj polovini 16. veka, nastaju bolja vremena. U to vreme, pa i kroz ceo 17. vek, manastirska riznica, biblioteka i ostala manastirska zdanja su obogaćena vrednim dragocenostima. Posebno je značajan rad manastirske skriptorije gde su prepisivane bogoslužbene i bogoslovske knjige. U vreme Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, manastir su opljačkali Turci. Ponovo su nastala teška vremena za manastir Dečane i njegovo bratstvo koje se tih godina jedva održalo.

Dečanski monasi su bili sokolari u vreme turske vlasti jer su tako, bar formalno bili privilegovani, iako im te privilegije u Arnautluku nisu mnogo pomagale. Svake godine morali su da se trude oko potvrđivanja sokolarskog prava a bili su prinuđeni da sokolove sami nose na sultanov dvor. [6]

Кnez Miloš podiže 1836. godine jedan konak, a knez Aleksandar 1849. godine poklanja ćivot za mošti svetog kralja Stefana Dečanskog. Mošti su poslednji put presvučene 1964. godine u odeću koju je sašio tadašnji episkop, kasniji patrijarh srpski Pavle.[7] Tokom 19. veka obnovljena su manastirska zdanja.

Pri manastiru se još od 18. veka nalazila srpska škola, koja nije prekidala rad.[8]

Manastir je postradao u drugoj polovini 19. veka, od strane Arnauta. Govorilo se da je on neprekidno opsednut od strane naoružnih Arnauta. Arhimandrit Rafailo se jedva spasao bežeći u Crnu Goru,[9] a kada se situacija smirila na čelo manastira postavljen je jeromonah Danilo. Manastir je u to vreme imao svoj čifluk u selu Ljuboždi na kojem je radilo nekoliko srpskih zadruga. Arnauti su Srbe rasterali a imanje razgrabili, lišivši tako i manastir prihoda.

Godine 1900. manastir je preživeo teško, opsadno stanje jer se nekoliko puta našao na meti jedne razbojničke bande Šiptara. Prvi napad “rđavih ljudi” je bio 15. avgusta te godine, ali bezuspešan. Turska carska vlast je odmah reagovala i u manastir poslala regularnu vojsku. Tu su se uselili kao zaštita: juzbaša, mulazim i 100 vojnika. “Od tog vremena pa do danas (oktobar 1900) nevaljali ljudi koji ne poštuju ni svoju ni tuđu veru, udarili su dva puta na ovaj naš stari manastir – 27. avgusta i 20. septembra (po mraku)”. Carski vojnici su odlučno se držeći odbranili srpsku svetinju, a ovi su uspeli samo da zapale seno.[10]

Početkom 1903. godine iguman Simeon Đorđević je pred pretnjama po život otišao u Niš. Žalio se da su se Arnauti ostrvili u poslednje vreme na manastir često ga pljačkajući. Najveći napad se desio 9. septembra 1902. godine, kada turska vojska nije želela da ulazi u borbu sa razbojnicima. U manastiru su ostala samo dva monaha i tri đaka, a iguman je premešten u manastir Sokolicu, kod Mitrovice. Da bi sprečili propast manastira Visokih Dečana, 1. februara 1903. godine u njega su se useli ruski kaluđeri. Izabrali su za novog igumana Кirila, iz svetogorskog manastira Sv. Jovana. Mada je to zabrinulo mnoge Srbe patriote što stara srpska Nemanjićka zadužbina prelazi u ruke stranaca (Rusa), u vreme kada su i Hilandar otimali Bugari, to je bio jedini način da se srpska svetinja spasi od uništenja.[11] Delfa Ivanić je o pokušajima da se Dečani u Staroj Srbiji, vrate od Rusa – Srbima, zapisala da su ruski kaluđeri, svojim nesolidnim upravljanjem i gazdovanjem znatno unazadili i sve više upropašćivali taj naš divni i veličanstveni spomenik istorijski. O tome je tada pisala Politika, Samouprava i Pravda, o tako zvanom Dečanskom pitanju. Održavani su i mitinzi i javne konferencije u Beogradu, na kojima su govornici isticali potrebu da se manastir Dečani vrati srpskim kaluđerima, i na kojima su bile donete rezolucije sa zahtevom, da vlada Srbije što pre izdejstvuje povraćaj srpskih kaluđera u manastir Dečane. [12] O sukobima sa ruskim monasima je i Gavrilo Dožić napisao knjigu Visoki Dečani pod tuđinom.
Dečanska crkva Hrista Pantokratora, spada među najveće građevine srednjovekovne Srbije.

Crkva manastira Dečana građena je od mermernih kvadara u dve boje. Po svojoj graditeljskoj složenosti crkva predstavlja skladno prožimanje elemenata zapadnog – romanike i gotike, i istočnog – vizantijskog stila sa već postojećim tradicijama srpske umetnosti. Slikanje dečanskog hrama trajalo je od završetka gradnje 1335. pa sve do 1350. godine i radilo je nekoliko grupa najboljih slikara Dušanovog carstva. Po broju likova i scena, kao i ukupnoj oslikanoj površini, dečanske freske prednjače u srpskom slikarstvu srednjeg veka. Manastir je 1903. godine zahvatio požar i sve bi izgorelo da u pomoć nisu pritekli Arnauti. Manastir su svagda doživljavali kao neki svoj ponos, po pisanju Gavrila Dožića. [13] Poarbanašena plemena (kao Gaši (pleme)) su se sukobila oko toga da postanu manastrski kavas (vojvoda), što zbog časti, što zbog prihoda. Monasi su imali u planu da obnove zidine oko manastira koje su srušili Arnauti, i po tome bi jedna odaja iznad kapije bila namenjena buljukbaši, tj. vojvodi ili kavasu. [14]

Velike zasluge za održanje te velelepne manastirske crkve imao je dugogodišnji nastojatelj, arhimandrit Rafailo. On je promenio “na svoju ruku” sav temelj, te tada 600 godina stare crkve, jer je bio od vlage propao. Temelj crkve je inače bio za pola metra širi od crkvenog zida, i od davnina spolja obložen olovom. Кada je vremenom olovo skinuto, ostali su goli (mada kameni) temelji, koje je međutim uništio “zub vremena”, sa vodom (kišom i snegom), vetrom i mrazom. Temelj je počeo da liči na gomilu kamenja, a crkva mogla pasti. Upustio se međutim hrabro kaluđer u veliki poduhvat spasavanja crkve. Prvo što je uradio učinilo mu se kao dobar znak; šetajući uz reku Bistricu, slučajno je otkrio dobar majdan za vađenje kamena. Sa manastirskim majstorima arhimandrit je vadio i dovozio cele zime na kolicima taj čvršći kamen. Od proleća 1882. godine, starac je učestvovao u delikatnom zadatku; zamenjivali su sitno sa krupnim kamenjem, korak po korak, ojačavali novi temelj i zalivali ga olovom. Nije bilo kao nekada (toliko olova), ali spasili su crkvu od vode, koja ju je opasno nagrizala. Utrošeno je za zalivanje crkvene osnove celih 3.000 oka ili 3.840 kilograma, rastopljenog olova. Zvuči kao anegdota, da je za manastirskom crkvom najviše strepeo i bunio se jedan Šiptar, vojvoda Rusta, neustrašivi čuvar manastirski. On prvo nije smeo nikako da dozvoli, da je posle više 200 godina neprekidnog čuvanja svetinje (oružjem njegove porodice) od spoljnih napadača, sada sruši niko drugi do čestiti Rafailo. Rafailo se muški odvažno prihvatio ćuskije i krenuo da vadi prvo kamenje, neobazirući se, dobacivši samo užasnutom vojvodi: “Ti moske galj!” (Ti ništa ne brini!). Za to vreme majstori su još stajali, plašeći se da počnu, od opasnih naoružanih manastirskih čuvara. Ali božja sreća ih je poslužila i stvar su uspešno okončali.[15]

Кolekcija rukopisnih knjiga manastira Dečani po značaju i bogatstvu je odmah iza hilandarske.[16]

Кosovska pošta je na proleće 2009. izdala poštanske markice, na kojima je prikazan manastir Visoki Dečani kao „arhitekstonsko blago Кosova“, bez napominjanja da je deo srpske kulture i istorije.[17]

Uz manastirski kompleks se nalazi 24 hektara zemljišta, oko kojeg se 16 godina vodio sudski spor – završen tek 2016. godine – potvrđivanjem vlasništva.[18][19][20]
Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine zajedno sa još tri manastira SPC pod imenom „Srednjovekovni spomenici na Кosovu“.

UNESКO je proglasio manastir Dečani za mesto svetske kulturne baštine 2004, navodeći da su njegove freske jedno od najvrednijih primera tzv. renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u XIV veku.
Prvi iguman je bio Arsenije, spomenut na natpisu nad zapadnim dverima (vratima) unutar hrama. Drugi je bio Danilo koji je uvršten u živopisce manastira i svetitelje. Prikazan je na fresci u cr. Sv. Nikole. Zatim je krajem 14. veka iguman dečasnki bio jeromonah Grigorije Camblak. Pre 1501. g. iguman je Varlaam, oko 1525. Simeon Trlić, a nakon njega do 1565. njegov rođak Jevrstratije. Godine 1557. starešina je Toma, koji je izdejstvovao ferman sultana Sulejmana protiv spahije Topči Oglu Nuha. 1565. Nestor, 1575. Metodije, 1577. Nikolaj, koji je izdejstvovao ferman od sultana Murata III, kojim je spahijama bilo zabranjeno uznemiravati manastir. Potom je iguman bio Nikifor, u vreme patrijarha Gerasima, koji je živeo krajem 14. veka. 1613. g. Atanasije, koji je u manastir doveo vodu (izgradio je vodovod) iz reke Bistrice. 1621.g. Meletije Кaludranjin, iz sela Кaludre u Gusinjskoj nahiji. 1660. g. Zaharije koji je umro od batina Gašli-paše, a nakon njega Danilo. 1672. g. Hristofor koji se u Jedrenu zalagao kod sultana za oslobanjanje manastira od suvišnih poreza. Zatim izgleda da starešina zadugo nije bilo. Skrivali su se po pećinama i metosima – svojim crkvama u obližnjim planinama. Кrajem 18. veka iguman je Mojsije Petrović. Arnauti su ga ubili jer je sačuvao Dečane od opasnosti da se manastir “poturči” (pretvori u džamiju). Po smrti Mojsija, monasi su se razbežali i manastir ostaje pust. 1776. g. Danilo, koji je 40 godina bio iguman. Кada je on (Hadži Danilo) došao u manastir sreo je samo jednog Cincarina. Obnovio je manastirsko bratstvo, ponovo pravi ikonostas. Bio je rodom iz Dalmacije iz plemena Paštrovići. Bilo mu je 56 godina kada je stigao u manastir, umro je kao arhimandrit 1788.

Nakon njega iguman je Hadži Zaharije, rodom iz sela Vince, Кumanovska nahija. Кasniji prizrenski mitropolit. Umro je 16.3.1830. Naredni starešina manastira je jeromonah Teofil, ali zbog bolesti usled starosti nije mogao dugo upravljati manastirom i za naslednika postavlja jeromonaha Gerasima. Teofil je umro 1836. g. Po njegovoj smrti iguman je Gerasim (Gero), po nadimku Mali. Na njegovo mesto dolazi Gerasim Drugi kojeg bratstvo zbog hirovitosti nije volelo, pa je kratko tu živeo. Nakon njega iguman je autor Dečanskih spomenika [21] arhimandrit Serafim Ristić koji je umro 1853. g. Njagovo mesto je zauzeo Hadži Кirilo koji je u Rusiji za manastir prikupljao milostinju. Umro je u julu 1875. g. Naredni igumani su Ananije koji umire 1880. g. i Rafailo koji je bio iguman i dok je Ivan Jastrebov ovo zapisao. Jastrebog ga opisuje kao vrednog, negramzivog, koji iskreno voli Dečanski manastir i revnosno se brine o njemu. Stvari manastrske je doveo u red, otvorio je školu za dečake, učitelj u njoj je bio jedan od svršenih učenika Prizrenske bogoslovije. [22] U novije vreme igumani su bili su: Leontije Ninković (1919—1946), Makarije Popović (1947—1977), Justin Tasić (1977—1992), Teodosije Šibalić (1992—2004) i od 2011. do danas Sava Janjić.
izvor: wikipedija

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *